Šta je volontiranje?

Kada govorimo o volontiranju, još uvek se često susrećemo sa pojednostavljenim predstavama i duboko ukorenjenim stereotipima koji umanjuju njegov pravi značaj. Volonter se neretko doživljava kao gotovo herojska figura koja nesebično pomaže drugima ne očekujući ništa zauzvrat ili, sasvim suprotno, kao neko ko jednostavno ima višak slobodnog vremena i želi da ga ispuni nekom korisnom aktivnošću.

I samo pomaganje drugima često se posmatra kroz zastarelu, jednosmernu logiku – oni koji imaju više pomažu onima koji imaju manje. Takav pristup lako stvara odnos u kojem je jedna strana davalac pomoći, a druga njen pasivni primalac. Istovremeno, činjenica da volonterski rad nije plaćen ponekad stvara pogrešnu predstavu da on ne zahteva posebna znanja, veštine, pripremu i odgovornost. Volontiranje se tako svodi na neformalnu aktivnost namenjenu pre svega mladima koji žele da steknu prvo iskustvo ili starijima koji imaju više slobodnog vremena.

Prevazilaženje ovakvih predstava prvi je korak ka tome da volontiranju vratimo njegov stvarni društveni i razvojni značaj.

Metodološki okvir razvijen u okviru evropskog projekta VolunTrek polazi od drugačijeg razumevanja: volontiranje nije samo pomaganje drugima, već strukturisan proces celoživotnog učenja i važan oblik aktivnog građanstva, zasnovan na uzajamnosti. Volontirati, posebno u odraslom dobu, ne znači jednostavno „činiti dobro“. To je proces u kojem učimo, menjamo se i sazrevamo, dok istovremeno doprinosimo promenama u zajednici kojoj pripadamo.

Zato volontera ne određuju samo poslovi koje obavlja. Jednako je važno ono što kroz svoje angažovanje razvija – način na koji komunicira, sluša, sarađuje, razume druge i reaguje u zahtevnim situacijama.

Kroz volontiranje razvijaju se socijalne, emocionalne i interkulturalne kompetencije. Volonter uči kako da komunicira jasno i sa poštovanjem, kako da aktivno sluša i gradi odnose bez osuđivanja. Uči i kako da se nosi sa stresom, prepozna sopstvene granice, spreči sagorevanje i sačuva unutrašnju ravnotežu kada se susretne sa teškim životnim situacijama drugih ljudi.

Posebno su važne interkulturalne kompetencije, jer one pomažu da se odnos prema ljudima ne zasniva na podeli na „one koji pomažu“ i „one kojima se pomaže“, već na partnerstvu i jednakom ljudskom dostojanstvu. Volonter tada više nije „dobročinitelj“, već osoba koja zajedno sa drugima učestvuje u promeni, preispituje sopstvene predrasude, ruši stereotipe i uči da različitost vidi kao vrednost.

Ali dobre namere nisu dovoljne.

Da bi volontiranje imalo stvaran i dugoročan uticaj, potrebna je ozbiljna podrška organizacije. Kvalitetan volonterski program podrazumeva planiranje, pripremu, obuku i kontinuirano praćenje volontera. Organizacije i edukatori imaju važnu ulogu u tome da odrasle volontere pripreme za njihov angažman, pruže im podršku kada se suoče sa izazovima i omoguće im da prepoznaju i razvijaju znanja i veštine koje kroz volontiranje stiču.

Organizacija tako nije samo mesto koje „angažuje volontere“, već prostor u kojem ljudi mogu bezbedno da uče, razvijaju se i doprinose zajednici.

Redefinisati volontiranje zato znači udaljiti se od paternalističkog modela pomaganja i graditi odnose zasnovane na uzajamnosti. Vreme koje neko poklanja drugima tada nije samo besplatan rad niti jednostrani čin dobrote. Ono postaje prostor susreta i razmene u kojem svi mogu nešto da daju, nešto da nauče i da se menjaju.

Upravo u tome leži njegova najveća vrednost: volontiranje može istovremeno da menja čoveka i zajednicu.